О причи и причању

Најзначајнији говор Иве Андрића је без сумње онај који је одржао у Стокхолму, 10. децембра 1961. године, приликом примања Нобелове награде. Он је утолико значајнији уколико се помену звучна имена свјетских кандидата који су заједно са њим те године конкурисали,

а то су: Грахам Грин, Лоренс Дарел, Карен Бликсен, Џон Стаинбек и Алберто Моравија. У образложењу шведске Академије, које је прочитао др Андреа Естерлинг наводи се, између осталог, да је жири "слиједио принцип праведне подјеле међу различитим земљама, који на свјетском плану вреднују писце малих земаља, пружајући им тако могућност да покажу своје дјело широј читалачкој публици на разним језицима свијета".

Бесједа, нешто дужа од четири странице, коју је Андрић насловио О причи и причању, даје утисак заокружености пишчевог умјетничког поступка. У уводу сам писац је назначио двије тематске цјелине о којима ће говорити, а оне се односе на његов завичај и на причу : "Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити".

У продужетку Андрић је наставио да говори о својој домовини Босни која је "мала земља међу световима", како је рекао један наш писац, чиме је, као што је познато, одао поштовање Петру Кочићу. Босна је за Андрића оно што је за Дантеа "Фиоренза миа" (ПГ. ВИ, 127), он  никад није престајао да живи у њој, он ју је трајно, у магији сјећања, " увек носио у себи". Босна је постала интелектуална узвишеност још од времена Еx Понта и Немира и од времена докторске дисертације у којој је описао Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине , па до приповиједака и романа у којима је дефинитивно изцезилирао њену историју и мит.

 

Причању нема краја

У другом дијелу бесједе Андрић се пропитује о причи и причању, и како на њихову промјену утичу вријеме и различите прилике, мада је памћење трајно, и зато "причању нема краја". Причање тако постаје слика свијета са својим законима и тајнама који се могу одгонетнути: "А та прича као да жели, попут легендарне Шехерезаде, да завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, продужи илузију живота и трајања".

Сличан примјер причања је Андрићева приповијетка Аска и вук у којој "овца-лепотица" игра своју игру за живот, како су неки рекли, или своју игру са смрћу, како су други сматрали, у којој умјетност побјеђује свако зло, чак и смрт. Да ли човјечанство, кроз вјекове, прича само себи исту причу, пита се Андрић, да би онда наставио са низом реторских питања. Да ли приповједач прича сам себи своју причу, и уопште, који је прави  циљ писања?

Писац затим, у извјесном смислу, оправдава своје приповиједање о прошлости, казује о писцима историјских романа и повезује прошлост и садашњост. У свему томе, најважније је, каже Андрић, "бити човек". При томе писац треба да осмисли човјекову судбину, мора је разумјети "поистовети са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије".Oвдје је дјелимично препознатљиво његово настојање да растумачи смисао његових знакова.

Јер из чега се састоји живот из непрестаног и очајничког давања знакова свему око себе да постојимо,знакова пространства и нирвани.

Знакови великих умјетника ,попут Андрића,садрже безброј порука скривених и збијених.Помоћу знакова се гради уобличава ред виших жељених појава и односа,зато је Андрић стварао не да би се само видјело да је дјело створено,већ да би само са собом могло да живи,да подстиче нашу радозналост у тажењу одговора на проста и тешка питања-ко смо ,шта смо,куда идемо

Своју идеју о историји, коју је још на почетку свог списатељског рада дефинисао као "предјел у ком се право и заистински зна ко је прав а ко крив", спровео је доследно и сад му она служи да објасни себе као писца историјских романа. И не само то.

Уопште речено, Андрић сматра да би  писац историјских романа могао на своје дјело да стави "натпис"  и "објашњење" – ријечи су биране да терминолошки што јасније обиљеже синтагму "древне речи": "Цогитави диес антиqуос ет аннос аетернос ин менте хабуи" (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности).

Андрићева бесједа о причи и причању је сумма пишчеве поетике. Отуда није тешко закључити да се Андрић у својој бесједи служи свим књижевним средствима и да употребљава читав језички фонд да би описао оно што се противи човјековој причи у времену Све се то, међутим, како каже Андрић на крају своје бесједе, мора посматрати кроз причу и причање које је јединствено човјеково искуство, јер "приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности".Данас смо исписали још једну страницу..Спакујте је у рамон сјећања и идите напријед корачајте  у ново сутра са осмјехом и читајте  читање је покрет бића додир авантуре,страст .библиотека је ученима култно мјести и духовни лук вијекова нека то буде и вама.

Стојка Мијатовић

 

Контактирајте нас

Ужичког корпуса бр. 12, 73240, Вишеград, Република Српска, БиХ

  • dummy+387 65 950 354

  • dummy+387 65 950 354

  • dummy bibliotekarirs@gmail.com

Билтен

Пријавите се својим е-адресом и добијајте вијести и обавјештења директно у Ваше поштанско сандуче.

Search